Nekada te promeni nova tehnika. Nekada nova boja. A nekada – grad. Zvuk koraka na nepoznatom kaldrmisanom trgu, miris espressa u malom baru gde niko ne zna tvoje ime, sunce koje se odbija o crvene fasade… i sve u tebi poželi da slika drugačije.
Bolonja i Ravena su mi se uvukle pod kožu baš tako. Nenametljivo. Toplo. Autentično. I od tada… nešto u meni i u mojim slikama se pomerilo. Bolonja me je zatekla nespremnu. Očekivala sam Italiju, klasiku, lepotu. A dobila sam drskost u boji terakote. Taj grad nije savršen – ali baš zato jeste.
- Fasade u tonovima koje nemam na svojoj paleti – stara narandžasta, isprana bordo, zemljani crveni tonovi koji kao da su izašli iz snova.
- Senke pod arkadama – one duge, zamršene arkade učile su me da svetlo nije samo belo. Ponekad je zlatno. Ponekad zelenkasto. Ponekad boja sećanja.
- Grafiti i stari natpisi – škrabotine koje govore više od stotinu rečenica. O slobodi. O buntu. O prolaznosti.
Posle Bolonje, počela sam da koristim toplije tonove. I manje „čistih“ boja – više složenih, ispranih, slojevitih. Kao kad pogledaš stari zid i znaš da nosi priču.
A onda Ravena.
Tiha, sveta, moćna. Grad mozaika. Grad u kojem sam po prvi put zaista gledala boju – ne kao umetnica koja je nanosi, već kao neko ko je upija.
Mozaici u crkvama:
- Plava kakvu nisam do tad koristila – duboka, noćna, večna.
- Zlatna koja nije blještava, nego tiha. Likovi sa očima koje gledaju u večnost.
- Sve je mirno, ali u toj tišini osećaš ogromnu silinu – kao da si deo nečeg mnogo većeg.
Ravena me naučila da smanjim pokrete četkice, da ne urlam bojama, već da ih pustim da šapuću. Da razmislim pre nego što obojim površinu. Da boja ima svoju molitvu. Nakon povratka kući, nisam odmah sela da slikam. Prvo sam ćutala. A onda su počele da izlaze slike – drugačije.
- Više slojeva.
- Više senki.
- Više suzdržanosti, ali i slobode.
Počela sam da pravim kombinacije boja koje ranije nisam koristila. Da dozvolim platnu da bude „neuglađeno“. Da budem iskrenija. Putovanja ti možda ne promene život – ali ti promene pogled. I to je dovoljno da ti promene umetnost.
Ako si umetnik/umetnica, pitaj sebe:
Postoji li mesto koje me je nateralo da slikam drugačije?
Ako ne postoji – možda te tek čeka. Možda je to sledeća ulica, sledeći voz, sledeći grad. I možda će ti baš taj grad doneti novu boju. Novu tišinu. Novi ti.