Verovatno ne postoji umetnik koji bar jednom nije seo pred prazno platno i… ostao zaglavljen. Pogled pun ideja, ali ruke nepomične. Ponekad traje sat vremena, ponekad danima, a nekad se oseća kao večnost.
Umetnička blokada nije znak da nismo dovoljno dobri. To je prirodan deo kreativnog procesa. Iako deluje kao neprijatelj, često je zapravo poziv da zastanemo, udahnemo i pogledamo dublje u sebe.
Danas želim da podelim šta meni pomaže kad mi se umetnost učini dalekom – i kako ponovo pronađem put do sebe.
Menjam ritam – i sebi dozvolim pauzu
Zvuči paradoksalno, ali ponekad je najbolji način da se pomerim – da stanem. Umesto da silim sebe da slikam, odem u šetnju, pustim omiljenu muziku, čitam poeziju ili pogledam film koji me pokreće. Umetnost traži osećaj, a ne pritisak.
Vraćam se osnovama – bez očekivanja
Kada mi ništa ne ide, uzmem papir i najobičniji grafitni olovku. Crtam bez cilja. Linije, oblici, senke, potpuno nesvesno. Bez plana, bez “značenja”. Vrlo često se iz tih nasumičnih pokreta rodi ideja.
Igram se bojama – bez forme
Nekada samo nanosim boje na papir ili platno bez ikakve ideje. Mešam ih, gledam kako se ponašaju, dodajem vodu, prstima razmazujem pigmente. Često me upravo boja podseti na emociju, a emocija probudi motiv.
Razgovaram sa sobom – zašto sam stala?
Utišam spoljašnji svet i pitam se:
- Da li pokušavam da budem “previše dobra”?
- Da li me je nešto uplašilo?
- Da li mi je umetnost postala obaveza, a ne igra?
Odgovori su često neprijatni, ali iskreni. Kada ih izgovorim (ili zapišem), počnem da se vraćam sebi.
Gledam druge umetnike – ali bez upoređivanja
Odem na izložbu, listam stare umetničke knjige ili gledam radove umetnika koje volim na Instagramu. Ne da bih se merila s njima, već da bih se podsetila: nismo sami u ovome. Svaka slika ima svoju priču, ali i svoju borbu.
Promenim format ili medijum
Ako me platno plaši, uzmem crtaću tablu. Ako mi akril deluje “preozbiljno”, uzmem markere ili kolaž papir. Promena materijala menja i način razmišljanja. A ponekad, upravo ta promena otključa ono što mi je bilo zarobljeno u glavi.
Podsetim se: nema savršenstva
Najgori neprijatelj umetnosti je strah od greške. A meni je trebalo vremena da shvatim – neke od mojih omiljenih slika nastale su upravo iz „grešaka“. Kad sam pustila kontrolu, kad sam se smejala haosu, kad sam rekla sebi: ne mora da bude savršeno, samo mora da bude iskreno.
I za sam kraj….
Umetnička blokada ne znači kraj kreativnosti. Ona je znak da rastemo, da menjamo pravac, da dublje osluškujemo. Ako si trenutno u toj tišini, znaj – nisi sam/sama. I proći će. Jer umetnost živi u tebi. I čak kad ćutiš, ona u tebi diše. Pusti sebe da dišeš s njom.